Vaša starija prijateljica

Osvrt na roman Strah od letenja Erice Jong

PIŠE: Dunja Ilić

Strah od letenja prikazuje borbu žene protiv ustaljenih (muških) predstava o njoj, ali i borbu protiv internalizacije tih predstava. Erika Džong nam ne govori šta treba ili ne treba da radimo ili imamo – poput starije, iskusnije i hrabrije prijateljice, ona nam poručuje da možemo kako hoćemo, i da nas nijedna odluka neće učiniti manje ženom, ili manje vrednom.

Prošlo je pola veka od kada je u Americi prvi put objavljen Strah od letenja, kultni roman Erike Džong (Erica Jong) koji smo, ako smo imale sreće, posmatrale na najvišoj polici kućne biblioteke, neodređeno shvatajući da se radi o nečemu što još uvek nije za nas, iščekujući trenutak kada ćemo dovoljno porasti da ga dohvatimo i dovoljno odrasti da ga čitamo. A ako i nismo imale ovu knjigu nadohvat ruke, svejedno smo imale sreće: Strah od letenja nerazmrsivo je povezan s drugim talasom feminizma, a možda ga je čak i pokrenuo, kako sugeriše Fej Veldon (Fay Weldon) u svom predgovoru povodom četrdesetogodišnjice prvog izdanja, omogućivši ženama da progovore o svojoj seksualnoj želji, ali i širem pitanju muško-ženskih odnosa.  

Isadora Ving (Wing), Amerikanka jevrejskog porekla na pragu tridesetih, ima dotad neviđene mogućnosti za slobodu: ona je obrazovana mlada pesnikinja s dijafragmom u neseseru i American Express karticom u novčaniku. Ona ima muža (već drugog) koji je voli (ali joj to ne govori) i fantazije o „jebačini bez zatvarača“ (Džongina fraza, koja će postati kultna, za seksualni susret bez suvišnih reči, bez dubljih emocija, i bez osećaja krivice). Isadora Ving (ili Erika Džong, jer ovaj roman bi se danas smatrao autofikcijom, mada se o tome može raspravljati, budući da nisu svi Isadorini doživljaji ujedno i autorkini) je poput mnogih žena – samo što one o nesavršenosti svojih brakova i svojim savršenim seksualnim fantazijama ne progovaraju. Isadorine putešestvije po Evropi sa muškarcem kog upoznaje na kongresu psihoanalitičara (ostavivši muža da sam pere svoje čarape) obogaćene su sećanjima na ljubavne i porodične odnose iz prošlosti i dovitljivim, satiričnim formulacijama ženskih nedoumica, na primer izbora između potrebe za sigurnošću i potrebe za uzbuđenjem.

Na pozadini psihoanalize, koja žensku požudu vidi kao histeriju, a intelektualne aspiracije kao nedostižne, duhovito i realistički, Strah od letenja prikazuje borbu žene protiv ustaljenih (muških) predstava o njoj, ali i borbu protiv internalizacije tih predstava – deo teksta posvećen je Isadorinim pokušajima, dugim i mučnim, čak i nakon što je već objavila zbirku poezije, da se uveri da je njeno erotsko pisanje vredno, da je ona vredna, i da savlada paniku pred slanje svojih pesama urednicima i agentima. Džon Apdajk (John Updike) je, nakon izlaska romana, komentarisao da je junakinja možda malčice razmažena, mada je, kao i Henri Miler (Henry Miller), bio njime oduševljen. Ali Isadora Ving se do kraja transformiše, ne toliko iz neslobodne u slobodnu ženu, koliko upravo iz razmaženog, uplašenog, zavisnog deteta u samosvojnu odraslu osobu, ni savršenu domaćicu ni savršenu feminističku heroinu.

Iako važna pre svega kao kulturni artefakt jednog konkretnog vremena (popularnost dijafragme je danas znatno manja, a svest o pravima i mogućnostima manje lepih i manje belih žena koje nemaju American Express pri ruci znatno veća), Strah od letenja inteligentna je, provokativna i još uvek relevantna knjiga. Pola veka nakon Straha od letenja i odluke američkog Vrhovnog suda da omogući federalno pravo na abortus, ta ista odluka je poništena. Koja od nas nije osetila pritisak da se skrasi i dobije decu, ili da povlađuje muškarcu koji nije u pravu? Erika Džong nam ne govori šta treba ili ne treba da radimo ili imamo – poput starije, iskusnije i hrabrije prijateljice, ona nam poručuje da možemo kako hoćemo, i da nas nijedna odluka neće učiniti manje ženom, ili manje vrednom.