RUMENA BUŽAROVSKA: Amerika je zemlja u kojoj je mizoginija u braku s religijom, koja je pak u braku s državom, premda laže da nije

Makedonska književna scena doživljava uspon već više od decenije, a posebno mesto u njoj zauzima Rumena Bužarovska, jedna od najpoznatijih i najpriznatijih spisateljica u regionu. Osim što se proslavila svojim uspešnim zbirkama priča, Bužarovska je poznata i kao aktivistkinja i prevoditeljka, a svojom novom knjigom zakoračila je i u svet esejistike. U ovom intervjuu govorićemo upravo o njenoj poslednjoj knjizi pod nazivom Nakon Boga, Amerika, nedavno objavljenoj u izdanju Buybooka.

RAZGOVARAO: Dalibor Plečić

Fotografija autorice © Andrej Lembanov

Ova knjiga je rezultat eseja pisanih za onlajn časopis Velike priče. U pitanju su duži tekstovi, gotovo esejistički, koji su sada objedinjeni u jednu kompaktnu knjigu. Prvo, možeš li mi reći zašto si se odlučila da ih pišeš na engleskom, a ne na makedonskom ili nekom od „naših“ jezika?

Rekla bih da je knjiga rezultat poziva Semezdina Mehmedinovića da napišem dnevnik za izvanrednu ediciju „Dnevnik“ savremenih regionalnih autora, čiji mi je deo odista čast da budem. Semezdin me je nazvao dok sam bila na šestomesečnoj rezidenciji u Švajcarskoj, te sam mu iskreno rekla da mi se tamo zaista ništa ne dešava da bih vodila dnevnik koji bi bio zanimljiv bilo kojem čitaocu. Planirala sam da nakon Švajcarske odem na putovanje u Ameriku, pa sam predložila Semezdinu da pišem o tom putovanju. U međuvremenu sam dobila poziv Velikih priča da pišem duže tekstove za njihov portal, pa je tako došlo do toga da eseje koje sam planirala za ediciju „Dnevnik“ najpre objavim u Velikim pričama, jer su im se interesi poklopili, a Velike priče su mi dale i dodatni motiv da završim knjigu.

Napisala sam eseje na engleskom zato što se dešavaju u Americi. Bilo bi neprirodno da sam ih pisala na makedonskom, s obzirom na to što sam anglistkinja, prevodim sa engleskog, pohađala sam časove na engleskom u školi u Americi, a i radnja koju sam opisala, sa svim dijalozima, odvijala se na engleskom jeziku. Napisala sam ih, a zatim ih uređivala zajedno sa Stivom Bredberijem (Steve Bradbury), prevodiocem tajvanske poezije sa kineskog na engleski jezik, s kim sam prethodno prevela na engleski i Nikuda ne idem. Zatim sam ih prevela na makedonski, što mi je dodatno pomoglo pri uređivanju. To je mukotrpan proces i oduzima dvostruko više vremena, ali mislim da je to sudbina autora koji potiču iz zemalja sa tzv. „malim jezicima“.

S obzirom na to da je kratka priča dosad bila tvoj fah, tvoje prirodno polje, kako se osećaš u esejistici, odnosno dokumentarističkoj literaturi? Da li je to tvoja druga velika književna ljubav, ili nešto što radiš s manje entuzijazma? Koliki izazov ti predstavlja esejistika?

Esejistika definitivno predstavlja izazov za mene, ali sam uživala dok sam pisala ove tekstove i moram priznati da je ovakva vrsta proze prirodno proizašla iz onoga što sam radila i čitala poslednjih šest godina. Dok sam bila u Ajovi (Iowa), na međunarodnoj rezidenciji za pisce 2018. godine, odlučila sam da pohađam kurs iz esejistike, samo zato što sam smatrala da ne znam dovoljno o ovom žanru. Zanimao me je način na koji predaju elitni američki pisci i autori, te kako se ponašaju studenti na tom programu (reč je o onom baš glasovitom programu pisanja u Ajovi, gde su učili i predavali mnogi poznati američki pisci, a na koji su uglavnom uspevali da uđu studenti sa izvesnim privilegijama). Zatim me je jedan od urednika portala Kosovo 2.0 (Daniel Patrik) zamolio da napišem jedan dugačak, ličan esej o mom dedi, koji je bio Grk, komunista i lekar, proteran u Taškent nakon grčkog građanskog rata. To je bio veliki izazov za mene, ali sam shvatila da uživam u toj formi. U međuvremenu sam redovno pisala kolumne za Nezavisen vesnik kao i za Vreme iz Srbije, pa je sve to doprinelo da se opustim i izvežbam u dokumentarističkoj formi. 

Iako su eseji u ovoj knjizi objavljivani u vremenskim razmacima, knjiga deluje kompaktno, celovito i jedinstveno. Da li je to zahtevalo dodatan trud da sve uklopiš kao da je pisano u jednom dahu? Da li je u pitanju bio urednički poduhvat, ili je sama tematika (američko putovanje) nametnula tu unisonost?

Imala sam jasan koncept o knjizi i pre nego što sam počela da je pišem, od toga koliko eseja treba da ima do toga koliko treba da su dugački. Svakako, formu je nametnulo putovanje, ali sam je pažljivo koncipirala pre pisanja jer nisam želela da se rasplinem.

U knjizi opisuješ svoj put kroz jug i jugozapad Amerike (Arizona, Florida, Georgia) u martu 2023. godine, sa flešbekovima na prethodne boravke u Americi, posebno u prvom delu kada si u Arizoni. Pretpostavljam da su događaji autentični i da ih nisi dodatno fikcionalizovala – ili ipak jesi? Kako je izgledao proces pisanja? Da li si pisala na licu mesta, ili si hvatala beleške pa kasnije pisala o događajima?

Kada sam krenula na putovanje, smatrala sam da ću moći da hvatam beleške; štaviše, imala sam ambiciju da pišem uveče, pre spavanja. Ali bila sam tako umorna i imala sam toliko utisaka da to nije bilo moguće.Tako da sam hvatala beleške. Kasnije mi je bilo žao što nisam dovoljno napisala/zabeležila o nekim stvarima, a još više mi je bilo žao što nisam dovoljno fotografisala, jer sam se stidela da ne izgledam kao neki glupi turista koji fotografiše sve i svašta. Dakle, nedostajali su mi detalji o nekim stvarima. Fotografisanje je instant pristup uspomenama, tako da se u budućnosti neću libiti da to radim. Inače, uopšte nisam izmišljala stvari; sve je istinito, samo sam promenila nekoliko imena. Određeni ljudi su znali da ću pisati o njima, te sam i poslala tekstove kako bi ih pročitali pre nego što ih objavim, da ih slučajno nisam pogrešno razumela, a i ne bih želela da ikoga uvredim. Nisam napisala esej o jednom putovanju u Arkosanti (Arcosanti) u Arizoni sa poznatom podkasterkom i novinarkom Sarom Ventre (Sarah Ventre), od koje sam pokupila nekoliko saveta o etičnosti pisanja ovakvih tekstova. Ukratko, Sara mi je rekla: „pazi da ne povrediš ljude koje voliš – nije vredno toga“.

Šta te toliko inspiriše u Americi? Naslov knjige referiše na Kamingsovu (Cummings) pesmu „next to of course god america i“. Da li je, po tebi, Amerika jednako inspirativna zbog svojih negativnih i pozitivnih strana? Šta je to u Americi što ne možemo naći u Evropi?

Amerika je bastion kapitalizma i kontroliše propast sveta kroz neki prividni progres koji, evo, kulminira nasiljem i klimatskom katastrofom. U toj je zemlji ogromna kriza, i nažalost čini se da će, ako nastavi da se ovako dramatično raspada, sa sobom povući i ostatak sveta. Oduvek mi je bila inspirativna, upravo iz razloga što funkcioniše na bazi ogromnih protivrečnosti koje su prisutne još iz vremena njenih kolonijalnih početaka. Geografski, to je je jedna prelepa zemlja, dok je društveno depresivna i konfliktna, premda svojim imidžom odaje sliku progresa. Ovde u Evropi nisam videla tu esktremnost, ali ni usamljenost kakvu poseduje Amerika.

U celom tekstu, na svim mestima i u svim situacijama, nikada nisi sama – uvek si sa prijateljicom, prijateljem ili rodbinom (Steve, Marina, Nancy). Šta prijateljstvo znači za tebe i kako utiče na tvoje pisanje?

Prijateljstva su oduvek definisala moj život i to se nikada neće promeniti. Rekla bih da to na mnogo načina utiče na to kako i o čemu pišem. Od nekih prijatelja mnogo naučim (Stiv je primer toga), od drugih dobijam svakakve priče, od trećih kritike na račun onoga što sam napisala, što mi pomaže u procesu pisanja. Prijateljstva su za mene dom iz kojeg mogu da proširim svoj svetonazor.

Kroz tekstove u knjizi jasno se vidi tvoj stav prema bitnim društvenim temama kojima si se bavila u svojoj prozi i angažovanošću. Ovde si istakla kulturološke razlike između SAD-a i jugoslovenskih sredina, posebno u jeziku. Bez glorifikacije naše jezične prakse, kažeš da se na Balkanu govorom hvatamo ukoštac sa stvarima direktno, dok je američki stil „lišen emocija, sračunat, zasnovan na otvorenim pitanjima i nejasnim potvrdama, poput rečenica izgovorenih na psihoterapiji“. Šta misliš, zašto su superficial manners u jeziku zastupljeniji tamo nego kod nas i kako to utiče na odnose među prijateljima?

Mislim da postoji više razloga zašto američka kultura neguje veštački diskurs koji samo prividno izražava pristojnost i prijateljstvo. Pretpostavljam da koreni toga leže u puritanizmu, a takođe i u kapitalističkoj logici gde je potrebno biti veoma ljubazan prema mušteriji, što je nametnulo neživi, robotski jezik koji sada vidimo na društvenim mrežama i u svetu veštačke inteligencije (zbog toga nam AI roboti zvuče „prirodno“ – sam govor je neprirodan od samog početka). Nadalje, u ovom jeziku takođe vidim psihološku krizu u Americi, gde smo svedoci epidemije smrti od opijata, i gde bogatije klase posećuju psihijatre. U svetu u kome vlada kapitalistička logika, najbolji rangirani psihijatar je onaj sa kojim su klijenti najsrećniji; prema tome, u nedostatku prijateljstva usled geografske i ekonomske strukture Amerike, psihijatri postaju dileri svojim klijentima, te na izvestan način, jedini prijatelji. Taj jezik, koji vidimo na društvenim mrežama u obliku instant psiholoških saveta (koji mogu biti i korisni), preliva se i u svakodnevni diskurs.

U knjizi se, po mom mišljenju, baviš sa četiri ključne teme američkog društva: religija, oružje, rasizam i klasne razlike. Da li su to inherentne osobine američkog društva ili se možda svesno gaje u korporativne svrhe kako bi se očuvala privilegija bogatog belog muškarca?

To su društveni fenomeni koji postoje i u drugim zemljama, ali se u Americi provlače još od početka njenog postojanja kao države. Naravno, to je suštinski povezano i sa privilegijom bogatog belog muškarca – ceo ustav je zasnovan na pravima tih ljudi, uspostavljanje i interpretacija zakona se takođe zasnivaju na očuvanju tih privilegija. Svakako, bogati beli muškarac je uz to narodu utkao ideologiju „američkog sna“, sa kojom ljudi imaju privid da su sami odgovorni za svoje siromaštvo, što u njihovom svetu podrazumeva potpuni neuspeh i sramotu. Prema tome, Crnci, Indijanci, žene ili bilo ko ko se razlikuje, sam je kriv za svoj neuspeh – bogati beli Amerikanac sa nasleđenim generacijskim bogatstvom (od zemlje ukradene domorocima) će vam reći da je sve sam zaradio i da se za sve sam izborio zahvaljujući svojoj pameti, posvećenosti i trudu. Kao Tramp (Trump). 

Da li je mizoginija u Americi slična onoj u Evropi?

Postoji nešto posebno bolesno u američkoj mizoginiji, i to se vrlo jasno pokazuje na predsedničkim izborima (Haris (Harris) i Tramp) i naravno, u zabrani abortusa nakon pada Rou (Roe) protiv Vejda (Wade) u Vrhovnom sudu SAD. Fenomen Incel je američki i oličen je u Trampu i njegovim pristalicama. Amerika je zemlja u kojoj je mizoginija u braku s religijom, koja je pak u braku s državom, premda laže da nije. 

Šta za tebe predstavlja usamljenost? (Referišem na tvoju sintagmu: „Prijateljstva u Americi su pejzaži samoće.“)

Dosta govorim o američkoj usamljenosti u knjizi jer je vezujem za njenu geografiju kao i za njen društveni poredak – ljudi se često kreću po kontinentu, prostori su široki i pusti, staništa su raštrkana, uglavnom nema javnog prevoza, ljudi su ograničeni na automobile, od kojih zavisi njihov opstanak... to otuđenje je opipljivo. 

Na spisku stvari koje si planirala da uradiš na tom putovanju bila je poseta streljani i pucanje iz oružja. Kako možemo Rumenu povezati sa oružjem? Otkud ta želja i kakvo je bilo to iskustvo za tebe?

Želja je uslovljena zemljom i njenom opsednutošću oružjem. Nikad mi nije palo na pamet, recimo, da odem u streljanu u Makedoniji, ili bilo gde u Evropi. Posedovanje i upotreba oružja, bilo da se puca u pustinji ili na streljani, deo je američke kulture življenja koja je do tačke bizarnosti izmakla kontroli. Kao što opisujem u eseju o gađanju sa AR-15, tipu poluautomatske puške koja je najčešća u Americi, a kojom je Tomas Kruks (Thomas Crooks) nedavno pucao u Trampa u Pensilvaniji (Pennsylvania), pucanje i posedovanje oružja je ritual, ali smatram da  je takođe i priprema za građanski rat.

U knjizi ističeš dva ključna trenutka koja oblikuju ovaj tekst: susret sa spisateljicom Phyllis Rose i posetu mestu Milledgeville u Georgiji, gde je Flannery O'Connor preminula i gde je provela poslednje godine života. Phyllis Rose, autorka knjige Parallel Lives, bila ti je toliko važna da si je nosila u više primeraka kako bi je delila drugima, dok je Flannery O'Connor jedna od tvojih omiljenih autorki. Da li su ovo najemotivniji trenuci u knjizi? Kako povezuješ ove dve autorke u svom književnom svetu, i šta za tebe znače susret sa Phyllis Rose uživo, kao i poseta domu i ambijentu u kojem je Flannery O'Connor provela svoj kratki život?

Bilo mi je pomalo nadrealno što idem u Flanerin gradić, a još se potrefilo da sam tamo bila na dan otvaranja kulturnog centra na farmi Andaluzija (Andalusia), gde je ona provela poslednje godine svog života. Takođe je bila neverovatna koincidencija da smo posetili jednog od najpoznatijih O'Konorista u Americi, Brusa Džentrija (Bruce Gentry), jer je on Stivov prijatelj. Brus mi je pričao priče o O'Konor kao da ju je poznavao, jer, na primer, poznaje njenu rođaku. Zahvaljujući njemu mogla sam da otkrijem mnoge nove dimenzije O'Konorinih priča koje se odnose na njen život tamo. Taj deo puta za mene je bio kao hodočašće…

Još jedna velika sreća bio je susret sa Filis Rouz (Phyllis Rose), jednom od mojih omiljenih spisateljica (kasnije sam objavila intervju s njom na Literary Hubu). Ispostavilo se da je Filisin muž Loran de Brunhof (Laurent de Brunhoff), čuveni autor dečijih knjiga o slonu Babaru, pa sam imala čast da i njega upoznam. Loran je umro nakon godinu dana. Filis i ja se i dalje dopisujemo, i nadam se da ću je jednog dana ponovo posetiti u bivšoj književnoj oazi Ki Vesta (Key West), u kojoj su živeli Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway) i Elizabet Bišop (Elizabeth Bishop), kao i gomila savremenih pulicerovaca…

Stil u tvom tekstu je jednostavan, sveden i očišćen od „viškova“. Očigledno si alergična na redundantnost i „prazne hodove“. Koliko je ta tvoja književna intencija ka racionalnom izrazu rezultat činjenice da pišeš na više jezika? Da li misliš da tautologija nikada nema svoj stilski značaj?

Uvek sam tako pisala, čak i pre nego što sam pisala na više jezika. Volim autore jasnog i čistog izraza, a prezirem ponavljanje – čak i u stvarnosti, ne mogu da podnesem kada se neko ponavlja u govoru i suvišnost mi ide na živce. To je gubljenje vremena, a vreme smatram dragocenim. Tautologija, za mene, može biti korisna samo kada odražava stvarni govor ili misli naratora. 

Imaš li svoje esejističke uzore – autore ili autorke koji te inspirišu u dokumentarističkoj literaturi?

Ovde smo pomenuli Filis Rouz, koja piše isključivo nefikciju, uglavnom biografije. Drugi autori u čijim sam knjigama najviše uživala poslednjih godina su Rebeka Solnit (Rebecca Solnit), Roksan Gej (Roxane Gay), Debora Levi (Deborah Levy), Džoan Didion (Joan Didion), Svetlana Aleksijevič i Adrijen Nikol LeBlank (Adrian Nicole LeBlanc).

Na kraju, kada možemo očekivati tvoj roman-prvenac, s obzirom na to da si ga najavila i uživaš li u pisanju istog?

Najavila sam da pišem roman jer su me pitali u intervjuima, a izgleda da sam pogrešila, jer sada postoji očekivanje da moram da ga objavim. Ali, s druge strane, možda sam to podsvesno namerno najavila, jer sam znala da ću se tako naterati da ga napišem, umesto da samo pričam o njemu u svojoj glavi. Za mene je ovo novo žanrovsko iskustvo, pa mi je potrebna disciplina koju sebi najbolje namećem kroz rokove. U Makedoniji bi roman trebalo da bude završen do kraja godine, ako sve bude u redu, a za ostala mesta – ne znam. Inače, proces je naporan. Jedan od mojih omiljenih autora, Džordž Sonders (George Saunders), kaže da treba da se zabavljate dok pišete. I da, često se zabavljam, pa se trudim da imam dosta komičnih delova. Ali iskreno, činjenica da pišem o liku kojeg sam pratila tako dugo vremena ponekad mi dosadi. Kratke priče su dinamičnije i za čitanje i za pisanje upravo zbog raznovrsnosti likova i situacija.