Priča "Jeanette sa zida smrti" iz knjige "Dodir časne sestre" Gojka Berića

Jeanette je bila nešto posebno. Upoznao sam je u ekspres‑restoranu dok sam čekao u redu za jelo. Uzeo sam pileći batak sa špinatom. “I ja ću to isto”, začuo sam glas iza sebe. Okrenuo sam se i ugledao mladu tamnoputu djevojku. Pogledi su nam se sudarili i ostali kao prikovani. Sjeli smo za isti sto. Imala je tanke crne pantalone, kratke čizmice, kratku kožnu jaknu, napadan metalni nakit oko vrata i šarenu košulju. Krupne crne oči isticale su se na poluokruglom licu. Odmah sam napao i počeo da je propitujem. Rekla je da se zove Jeanette i da radi u cirkusu koji je tih dana gostovao u Mostaru. Učinilo mi se da imam nešto od čega ću moći napisati priču.

“A šta ti radiš?”, upitala je.

“Novinar, pišem za novine.”

“Pisali su neki novinari o meni. Slikali su me i napisali da sam najlepša devojka u cirkus. Bio je veliki naslov: ‘Ciganka iz Požarevac – zvezda cirkusa Pavlović’. Moje umetničko ime je Jeanette, to je neko francusko ime, a znači Jovanka. Dao mi ga je gazda. Vozim se na motor po zidu smrti, to je jedno ogromno bure od specijalnog drveta. Prvo Dragan ide sam, a onda ide druga tačka, ja sednem iza Dragana. ‘A sada Dragan i Lepa Jeanette’, tako me najavljuju u program. To je jako opasna tačka, sve se trese, šibamo dvesta na sat. Stra me uvati. Ali bude mi lepo, pet stotina kubika iz motora udara mi među noge u onu stvar, oću da svršim. Publika to ne zna, ona sva zanemi od straha... Radili smo i trapez, to je radila gazdina kćerka. Ona je rođena u cirkus, ali je pala i polomila se. Onda je gazda ukinuo trapez. Sad imamo luna park i zid smrti.”

“Kako si dospjela u cirkus?”

“Ja sam od Požarevac, bela Ciganka. Imaju beli i crni Cigani. Ja sam od beli. Imam tri brata i dve sestre. Moje pravo ime je Gordana, Goca. Bila sam konobarica u jednu kafanu u Požarevac. Onda je jedne večeri došao jedan čovek, rekao je da ima svoj cirkus i pokupio me. Gazda kafane prodao me je tom čoveku, ne znam za koje pare. On me je odveo u neki motel i povalio me. Imala sam osamnaest godina, sad imam dvadeset jednu.”

Otišao sam do šanka i donio nam po pivo. Sat kasnije bili smo u Mehinoj garsonjeri. Imali smo na raspolaganju tri sata prije nego što se moj prijatelj vrati s posla. Dan je bio svjež, ugodan i tih.

“Moram pod tuš” rekla je Jeanette i počela se svlačiti. Odjeća joj je vonjala na benzin, duhan i znoj.

“Nemoj, dođi takva i lezi. Ni ja se neću tuširati.”

“Pravi si Ciganin”, rekla je spuštajući se uz širok osmijeh na stari vuneni dušek.

Svukli smo se do gola. Njeno tijelo kiptjelo je od senzualnosti, poput modela s Rubensovih aktova. Ne kaže li Hamlet: “Najljepše je maštati među djevojačkim nogama”? On je ležao s glavom u krilu čedne Ofelije u haljini, a ja sam se spustio, kao na meko lišće, među noge lijepe Ciganke. Janette se propinjala i stiskala me svojim snažnim bedrima. Navalila je na mene i počeli smo se proždirati, utiskujući se jedno u drugo do samog kraja. Strast je mijenjala njeno nemirno lice koje je postajalo sve lascivnije, grčeći se kao i čitavo njeno tijelo. Svršavajući, Jeanette je nešto govorila na romskom. Nije htjela da mi kaže šta. “Nemoj, mnogo je bezobrazno”, rekla je.

Tijela su nam drhturila ispražnjena od orgazmičke ekstaze. Jeanette je bila nježna poput gejše, sve dok našim čulima nije ovladala ponovo nadošla divlja požuda.

Ispratio sam je do izlaza iz zgrade. Sunce se povremeno gubilo ispod sivih oblaka koji su dolazili s horizonta. Do nas je dopirala muzika iz cirkuskih zvučnika. Jeanette se naglo uznemirila i stala. “Gazda je jako ljubomoran, ubio bi me da nas vidi zajedno”, rekla je, poljubila me i otišla brzim koracima.

Sutradan smo se ponovo našli ispred ekspres‑restorana. Bilo je jedanaest sati. Opet smo jeli piletinu sa špinatom, popili pivo i krenuli u garsonjeru. Držali smo se za ruke. Imala je istu odjeću kao prethodnog dana, ali drugu košulju, jarko crvene boje.

Ponavljao se jučerašnji dan.

“Oćeš da se udam za tebe?”, upitala me je dok su naša vlažna tijela pod ubrzanim pulsom drhturila na dušeku.

“Dušo, volim Cigane, ali nisam kandidat za ženidbu.”

“A zašto ih voliš?”

“Zato što pjevaju i kad im je teško, a plaču ako se mora plakati. Vole djecu. Ubiće za ljubav.”

“To si ti čito u knjigama. Ili si gledo ciganske filmove?”

“Vidio sam Cigane izbliza. Zaustavio bih se kad god bih naišao na njih. U Bišće polju su imali nekoliko svojih čergi. Bili smo prve komšije. Prošle godine, na Đurđevdan, otišao sam da im čestitam praznik. Zatekao sam ih vesele. Jedan dječak je svirao harmoniku i pjevao, a drugi je udarao dlanovima o bubanj obješen oko vrata. Svi smo pili, muškarci i žene. Onda je ceribaša počeo navaljivati da me oženi svojoj mladom kćerkom. ‘Ajde, mala, zavrti malo sa kukovi, da vidi novinar šta je ciganska krv’, vikao je njen debeli brkati otac. Ponekad poželim da i ja budem Ciganin, da kradem konje i mlade Ciganke, ali nisam za to sposoban.”

“Pa ukradi mene.”

“Nemam ja snage za to.”

“A šta ću ja da radim? Neću da ostarim u cirkus, tamo su svi ludi. Sviđa mi se Dragan, ali on ima devojku. Želim da dođe neki mlad i lep Ciganin i odvede me. Ako ne dođe, pobeći ću sama. Bilo mi je lepo s tobom, ali tvoja Ciganka sutra odlazi.”

“Stvarno?”

“Gazda je rekao da idemo u Banjaluku. Moramo ustati rano.”

“Moja lijepa Jeanette me ostavlja?”

“Moram, a htela bi ostati s tobom.”

Dan je bio tmuran i najavljivao kišu. Oko devet sati ujutro zastao sam na ivici parka i posmatrao radnike koji su užurbano ubacivali stvari u dugački zatvoreni teretnjak išaran raznim bojama. Nekoliko kombija čekalo je da krenu. Iz zvučnika na krovu jednog od njih treštala je muzika.

Cirkus Pavlović je odlazio.

Nisam vidio Jeanette, iako sam bio siguran da je bila tu negdje i da me primijetila, ali više od toga nije mogla učiniti.

Neke osobe sretnemo samo jednom u životu, ali nam ostanu u trajnom sjećanju. I nikad ne saznamo šta se s njima desilo. Ponekad pomislim kako se jedne tamne noći odnekud pojavio mlad i lijep Ciganin na ukradenom konju i odveo Lepu Jeanette iz cirkusa.

Toliko je željela da je snađe takva sudbina.