Preporuka za čitanje: "Tajno pismo"

Sebastian Barry, Tajno pismo

PIŠE: Dunja Ilić

Tajno pismo Sebastijana Barija roman je koji budi osećanja tuge, besa, nelogične i nemoguće nade, ali i nežnosti, saosećanja i, na kraju, pomirenja. Sačinjen od događaja koje nije moguće nazvati drugačije nego tragičnima, Tajno pismo slavi one trenutke – i one odnose – koji daju smisao inače besmislenoj patnji.

Tajno pismo Sebastijana Barija (Sebastian Barry), roman koji se 2008. godine našao u finalu nagrade Booker i po kome je Džim Šeridan (Jim Sheridan) 2016. snimio film, čita se, kako je to rekao jedan oduševljeni korisnik Goodreadsa, kao da nije fikcija, već delo nastalo od tajnih, intimnih zapisa stvarnih ljudi, i njihovih stvarnih patnji i radosti. Zapravo, Barija je da napiše ovaj roman inspirisala anegdota koju je čuo u irskom gradu Sligo, gde se veliki deo radnje romana i dešava, o ženi koja je bila lepa, ali nije bila „dobra“, i koju je porodica zbog toga smestila u ludnicu.

Rozen (Roseanne), sada već stogodišnja baka koja je provela decenije u bolnici za mentalno obolele, ispisuje svoj „tajni zapis“ (ona ga krije ispod klimavih podnih dasaka), tok svog života koji ju je doveo u sadašnji trenutak. Njen spis nije samo biografija, već i istorija – rođena početkom 20. veka, Rozen je propatila kako zbog striktnog katoličkog morala koji je vladao Irskom u to vreme (a donekle vlada i danas), tako i zbog Irskog građanskog rata, večitog neprijateljstva između katolika i protestanata koje se nastavilo i nakon otcepljenja od Velike Britanije. Sama Rozen je prezbiterijanka, što će joj obezbediti određene prednosti, ali je svejedno označiti kao osobu pogrešne vere, a upravo taj detalj presudno će uticati na njenu tragičnu subinu. Jedan od glavnih junaka romana – glavnih po svojoj prisutnosti u tekstu, ali još više po načinu na koji njegovi postupci upravljaju Rozeninom sudbinom – jeste otac Gont (Gaunt), sveštenik u čije dobre namere Rozen želi da ubedi i nas, čitaoce, i samu sebe, ali koji kod čitalaca ipak može da izazove samo mržnju, i kojeg bih kandidovala za top listu najomraženijih literarnih karaktera svih vremena, gde bi sigurno zauzeo visoko mesto. Bez imalo milosti i saosećanja, bez hrabrosti, a s velikom željom da napreduje u karijeri i strastvenom potrebom da zabada nos u tuđa posla i brani „moral“ tamo gde ga niko ne napada, Gont (Gaunt) je autorov uverljiv prikaz jednog negativnog i uticajnog segmenta katoličke crkve, o kome je svakako, kao irski katolik rođen polovinom 20. veka, pozvan da piše.

Rozenina priča, naročito nakon smrti njenog oca, kojeg je obožavala i koji je obožavao nju, postaje izrazito bolna i potresna, i mi shvatamo da će neizvesnost koju tekst gradi i zbog koje ne želimo da ispustimo knjigu iz ruke biti „nagrađena“ nesrećnim krajem. Mada smo znali od početka da Rozen piše svoj zapis iz ludnice, u koju je po svoj prilici nepravedno smeštena, nada poslednja umire, kako u stvarnosti tako i u književnosti. I srećom, autor je svestan (ili barem želi da veruje) da je svetlo moguće pronaći i u najtamnijim vremenima, i zbog toga Rozeninu pripovest povremeno prekidaju zapisi doktora Grina (Greene).

Doktor Grin je sredovečni psihijatar opterećen sopstvenim propalim brakom koji treba da „proceni“ svakog stanovnika ustanove pre preseljenja u novu zgradu. Stara zgrada uskoro će biti srušena, kao što i stari poredak, katolički poredak dvostrukog morala koji je u ženskoj seksualnosti video odlike đavola, polako odlazi u prošlost. Na početku romana, još uvek nije potpuno jasno zbog čega spore, dokone opservacije doktora Grina prekidaju uzbudljivu Rozeninu pripovest, osim kako bi se radnja usporila a čitaocu dalo vremena da odahne. Ubrzo, međutim – koliko ubrzo, zavisiće od svakog čitaoca ponaosob – shvatićemo da postoji nešto u Rozeninoj prošlosti što izaziva posebnu pažnju kod doktora Grina, a to nije samo njegov profesionalni interes za temu traume i sećanja, još jednu od važnih tema ovog romana.

Tajno pismo Sebastijana Barija roman je koji budi osećanja tuge, besa, nelogične i nemoguće nade, ali i nežnosti, saosećanja i, na kraju, pomirenja. Doktor Grin će konstatovati o Rozen: „Za ženu koja takoreći nikoga ne poznaje i koja je zadnjih šezdeset i kusur godina svog života provela na mjestu kao što je bolnica, ponekad mi se čini da je iznenađujuće do koje mjere slavi život i ljude.“ Slično se može reći i za sam roman. Sačinjen od događaja koje nije moguće nazvati drugačije nego tragičnima, Tajno pismo slavi one trenutke – i one odnose – koji daju smisao inače besmislenoj patnji.