pola veka "lica tuge"

Goran Simić, Zlatni pir među ljudožderima

PIŠE: Stanislava Paunović

Iz potrebe da se iznova govori o (i u) mračnim vremenima, najnoviji izbor iz Simićeve poezije pruža nam uvid u razvojni luk poetskog opusa koji nastoji da preispita i ponovo osmisli ličnu i kolektivnu traumu rata, gubitka, posleratnog mira, zaborava, emigracije, povratka i suočavanja sa novom svakodnevicom.

Zlatni pir među ljudožderima predstavlja novi izbor poezije Gorana Simića, višenagrađivanog bosanskohercegovačkog pesnika, pisca proze, drame i libreta. Simić od 1996. do 2010. godine živi i stvara u Kanadi, nakon čega se vraća u Sarajevo, iz kojeg je prethodno emigrirao po završetku okupacije. Njegove knjige poezije obuhvataju, između ostalog: Tačka do kruga ili put; Vertigo; Sarajevska tuga; Knjiga lutanja; Immigrant Blues; From Sarajevo with Sorrow; Sunrise in the Eyes of the Snowman; Treći zubi, i druge.

Iako u pogovoru nove zbirke možemo pročitati kako Simić pripada onoj struji poezije koja ne vjeruje ni u šta što se piše velikim slovom, kao: Domovina ili Ideal ili Zastava, sam pesnik kroz uvodnu reč najavljuje Zlatni pir među ljudožderima upravo kao proslavu 50. godišnjice braka sa Poezijom. Grupišući stihove u svojevrsne tematske blokove, delom prema granicama originalnih zbirki, autor je pesme novog izbora načelno organizovao od novijih ka starijim. Isti princip primenio je i u izboru Moji sretni dani u ludnici (2010), gde je takođe želeo da znatiželjni čitaoci mladog autora upoznaju tek pri kraju knjige. Ipak, da nije reč o striktnom hronološkom pristupu vidimo odmah sa pesmom „Ratni miševi“ (From Sarajevo with Sorrow), kojom se zbirka otvara.

U pesmi „Ratni miševi“ pitanje zaborava postavlja se kao jedan od suštinskih problema Simićevog opusa – kao pretnja ili okidač potpunog obesmišljavanja proživljenih trauma i izgubljenih života. Imigrantsko iskustvo javlja se u sprezi sa problemom (ne)sećanja, kao trajni osećaj nepripadanja, života određenog granicama, tuđom prošlosti i jezikom („Emigrantska“, „Moj akcent“, „O Ursuli i jeziku“, „Na biciklu“). Uz kolektivno iskustvo, opasnost pred zaboravom oseća se i povodom lične i porodične istorije („Imena“, „Grob neznanog junaka“, „Kićenje božićne jelke“).

Sa druge strane, svedočenje ratnim užasima – kao implicitni pokušaj njihovog osmišljavanja – predstavlja jednu od preokupacija Simićevih stihova („Zid užasa“, „Šta sam vidio“, „U vrijeme gladi“, „Lament nad Vijećnicom“). Takođe, druga dominantna tematska celina obuhvata apsurd života u posleratnom „miru“, kao intimno suočavanje sa viđenim, proživljenim i (ne)učinjenim, u momentu kada neposredna opasnost nestaje („Dolazi proljeće u moj grad“, „Koja sam ja bio budala“, „Ordenje“). U tom smislu, i Simićeve ljubavne pesme oblikovane su kroz prizmu traume, uz zajedničku brigu o svežim ožiljcima („Ako danas ostanemo u krevetu“, „Ja nisam taj“, „Ljubavna priča“).

Iako kroz čitav opus poseže za pesmom kao vidom osmišljavanja egzistencije, Simić jednakim intenzitetom preispituje delotvornost sopstvenih napora („Šegrt“, „Treća engleska pjesmica“, „Dragi moj Horhe“, mini-ciklus o Crnom Haknpucu, „Na početku, nakon svega“). Kao odgovor na posvedočena ratna stradanja, u pesmi „Prizor, nakon rata“, jezik tišine odnosi prevagu nad pokušajem da se evociraju sretnija vremena. Tišina se, u tom kontekstu, doživljava kao znak dubljeg razumevanja i poštovanja prema užasu proživljenog, kao potreba da se iskustvo ne minimizira praznim rečima. Sa istim problemom suočavamo se i u pesmi „Lice tuge“, gde pesnik iznosi sumnju da postoji rečnik dovoljan da opiše lice tuge koje subjekat svuda oko sebe oseća. Na sličnom tragu, kod Simića se problematizuje kapitalistička praksa medijskog/novinskog otpremanja ratnih/migrantskih priča u vidu konzumerističkih sadržaja – poput tuge koja se može „staviti na vagu i upakovati u one iste šarene kutijice koje su ostale neotvorene ispod prošlogodišnje jelke“ („Umorio sam se od sebe kao žrtve“).

Pruživši čitateljkama i čitaocima autorski izbor pesama iz višedecenijskog opusa, Simić, s jedne strane, svoj intimni odnos sa stihovima opisuje kao: vlastitu biografiju, memoare u stihovima, knjige identične fazama moga života, i slično. S druge strane, lično se kroz čitav pesnikov opus prepliće sa potrebom da se kroz pisanje preuzme odgovornost za vreme u kojem živi, iz uverenja ili nade da se kroz poeziju svet ipak može promeniti nabolje. U novijim pesmama takav pristup podrazumeva i progovaranje o geografski udaljenim prostorima, poput Sirije i Palestine, kao i drugim aktuelnim vidovima nerazumljivog (samo)uništenja („Bombaš samoubica“).

Iz potrebe da se iznova govori o (i u) mračnim vremenima, najnoviji izbor iz Simićeve poezije pruža nam uvid u razvojni luk poetskog opusa koji nastoji da preispita i ponovo osmisli ličnu i kolektivnu traumu rata, gubitka, posleratnog mira, zaborava, emigracije, povratka i suočavanja sa novom svakodnevicom.