"koja odzvanja prostorom". protiv genocida: književnost izvan komforne tišine

PIŠE: Stanislava Paunović

Uprkos javno dostupnim informacijama o kolektivnom kažnjavanju i etničkom čišćenju teritorije, putem targetiranja palestinskih civila, bolnica, izbegličkih kampova, humanitarne pomoći, itd. – genocid koji Izrael intenzivno i svakodnevno vrši nad okupiranom palestinskom teritorijom povukao je sa sobom talas ćutanja i straha kod spisateljica i pisaca. Strepeći za sopstvenu finansijsku sigurnost, oni neretko zapadaju u zamku autocenzure, ili često otvorene podrške okupatorima. Činjenicu da je malo onih koji progovaraju možemo razumeti u kontekstu funkcionisanja polja savremene književne produkcije (ne nužno i književnosti), koje podrazumeva: projektno finansiranje, stipendije, rezidencije, izdavače, književne večeri, pozive na događaje, festivale, itd. U strahu pred gubitkom prilika, ili sticanjem „loše reputacije“ koja na planu institucionalne cancel culture obeležava osobu kao politički nepodobnu za dalju saradnju, do fizičkih privođenja na protestima ili pokretanja postupaka i istraga – pisci i spisateljice ćute. Razmera uništenja u Gazi, kroz urušavanje osnovnih humanističkih vrednosti, iznova poziva na njihovu odgovornost, dok potreba da se (pro)govori o stradanju i stradalima, o onima koji su na rubu egzistencije utišani i potlačeni, iz dana u dan raste, u meri u kojoj je sve neverovatnije razumeti: svedočimo genocidu.

čestitamo, ali

U nastavku teksta pokušaćemo da sagledamo neke od faktora koji su uslovili formiranje ovakve atmosfere, prvenstveno u Nemačkoj, gde je situacija najintenzivnija,[1] pomoću eseja Maše Gesen (Masha Gessen) „U senci Holokausta“,[2] objavljenog u časopisu New Yorker (9. decembar 2023). „U senci Holokausta“ pruža detaljan uvid u istorijat događaja koji su doveli do aktuelnog ozakonjenja kulturne cenzure u Nemačkoj, kroz polise koje jednače antisemitizam i anticionizam, to jest uskraćuju izvor finansija bilo kakvom kritičkom govoru protiv izraelske politike ili izrazu solidarnosti sa palestinskim narodom, s obzirom na to da se očuvanje Izraela naglašava kao Staatsräson – iliti fundamentalna dužnost nemačke države.

Praksa cenzure slobodnog govora putem ekonomske blokade dotadašnjih izvora finansiranja, čime se direktno ugrožava mogućnost obezbeđivanja osnovne egzistencije kod mnogih radnica/-ka u kulturi, dodatno je ojačana 2019. godine kada nemački parlament donosi rezoluciju koja palestinski BDS (Boycott, Divestment and Sanctions) pokret karakteriše kao antisemitistički. Usled sedmooktobarskog napada Hamasa na Izrael, i izraelske odmazde koja je potom usledila, finansijska cenzura u Nemačkoj intenzivira se predlogom izmene polise za finansiranje svih kulturnih ustanova i događaja novom klauzulom koja na već kontroverznu IHRA (Internacionalna Alijansa za Sećanje na Holokaust) definiciju antisemitizma nadovezuje i govor/dela mržnje prema državi Izrael. Kako bi pojedinci ili kolektivi bili podobni da dobiju državni novac, morali bi da se na papiru obavežu na pomenutu klauzulu, u čemu su već mnogi prepoznali opasnost po slobodu govora.  

Ironično je da je Maši Gesen upravo zbog pomenutog eseja uskraćena prvobitno planirana proslava dodele nagrade Hana Arent (Hannah Arendt) za političku misao, nakon što su se dva sponzora povukla iz dodele, na osnovu dela eseja u kojem Gesen stanje okupiranog palestinskog naroda poredi sa jevrejskim getom u Drugom svetskom ratu. Premda je Asocijacija „Hana Arent“, koja dodeljuje nagradu, ukazala na apsurdnost situacije, činjenica da se tokovi novca preslikavaju na (ne)slobodu teksta u ovom mikroslučaju ilustruje mehanizme tolerisanja genocida u široj perspektivi.

Slične okolnosti zadesile su i palestinsku autorku Adaniju Šibli (Adania Shibli), kojoj je na Frankfurtskom sajmu knjiga 2023. godine trebalo da bude dodeljena nagrada LiBeraturpreis za knjigu Sporedan detalj, objavljenu i u Buybooku 2022. godine, u prevodu Mirze Sarajkića. No, 13. oktobra, organizator nagrade Litprom obavestio je javnost da se ceremonija, kao ni propratna javna diskusija povodom romana, neće održati na sajmu. Neposredno pre toga, kao odgovor na napade Hamasa, Frankfurtski sajam objavio je svoju nameru da tokom manifestacije obezbedi više prostora za vidljivost izraelskih glasova. Ipak, kao što je preko 1.500 potpisnika/-ca pisma podrške Adaniji Šibli istaklo – taj napor ne treba ostvarivati kroz dodatno marginalizovanje palestinskih glasova. Kakav je to sporedan detalj zasmetao organizatorima?[3]

Kroz uporno suočavanje sa razarajućom tišinom, kao jedna od centralnih tema romana Sporedan detalj prepoznaje se potreba za obezbeđivanjem prostora vlastitog govora. Onog Drugog, dehumanizovanog, animalizovanog – svedenog na lavež, na „ljudske životinje“,[4] insekte, nerazgovetni plač, senku, ali i prazninu koja odzvanja prostorom. Okosnicu romana čini podatak o kidnapovanju, silovanju i ubistvu arapske devojke u avgustu 1949. godine od strane izraelskih vojnika. Prvi deo ispripovedan je iz perspektive izraelskog komandanta koji pomenuti zločin, koji se odvija kroz nekoliko dana, na momente oseća kao ometajuću okolnost, detalj koji narušava njegovu svakodnevnu rutinu (rituale pranja i izvidničkih šetnji), ili pomaže da na trenutke skrene pažnju od rane ujeda koji progresivno gnoji kroz tekst. Drugi deo romana donosi potragu za perspektivom priče iz ugla stradale devojke, koju na sebe preuzima palestinska žena rođena na 25. godišnjicu pomenutog stradanja. Pokušavajući da pronađe mesto zločina, kao i izvore o identitetu devojke, palestinska novinarka kreće na put u zabranjenu, izraelsku zonu, gde i sama strada u pokušaju da nadomesti načinjenu nepravdu – ne uspevajući u svojoj nameri da dâ glas Drugoj perspektivi. Iako svako čitanje romana Sporedan detalj prekida pomenutu tišinu, Frankfurtski sajam iznova je otvorio prazninu. Jedan od odgovora na cenzuru romana čuo se 22. oktobra u Berlinu, prelomljen kroz glasove više od 250 dobrovoljaca koji su došli na višejezično (arapski, engleski, nemački), javno čitanje romana, u organizaciji Hopscotch Reading Room, Khan Aljanub i Berlin Writers Workshop.

sve što je uništeno i što se uništava

Autori i autorke srednje i mlađe generacije naših književnih scena, već neko vreme i sami postaju deo nomadskog režima pisanja, seleći se među rezidencijama i prevodima, evropskim književnim nagradama, festivalima i sajmovima. U toj mreži je, između ostalih, i Lana Bastašić (Uhvati zeca, Mliječni zubi, Crveni kofer...), koja poslednjih godina živi i radi u Nemačkoj. Sigurno je da, naročito na našim prostorima, Bastašić nije jedina koja prepoznaje šta znači okupacija, a nije ni jedina koja vrednuje antifašističku borbu – ipak, izgleda da je jedna od retkih koji beskompromisno zadržavaju jedinu moguću logičnu poziciju.

U svom tekstu za Guardian od 23. oktobra 2023, Bastašić povlači paralele između načina na koji se gradi slika muslimanskog Drugog, kako tokom rata u Bosni i srpske medijske propagande, tako i u slučaju Palestine.[5] Svesna posledica tišine natopljene krvlju, Bastašić isti muk oseća i u Nemačkoj, upozoravajući na njegovu opasnost, pogotovo uzimajući u obzir da deo poreza nemačkog stanovništva ide na finansiranje bombardovanja Gaze, usled čega ne ostaje mogućnost „neutralnosti“. Autorka kroz tekst, kao i inače u svojim objavama na društvenim mrežama, naglašava potrebu borbe protiv fašizma u svim oblicima – bilo da se javlja kod terorističke grupe, ili kao terorizam državne vlade. Zbog reakcije na pomenuti esej, Bastašić je otkazala gostovanje na Humbolt univerzitetu, prema naznakama da će ono biti iskorišćeno za relativizovanje stradanja u Gazi.

Dosledna jedinoj mogućoj human(ističk)oj poziciji, Bastašić 15. januara 2024. objavljuje raskid ugovora sa svojim (nemačkim) izdavačem (S. Fischer Verlag). Osećajući to kao moralnu i etičku dužnost, ona reaguje na izostanak jasnog stava izdavača povodom genocida u Gazi i sistemske cenzure koja se sprovodi u Nemačkoj, dok njihova stranica javno osuđuje samo Hamasov napad od 7. oktobra. Bez tendencija samopromocije, uz reči podrške ali i talas nerazumevanja, Bastašić uspeva da fokus diskursa zadrži na podizanju svesti o stradanjima Palestinaca. Prema već navođenom modelu, sada kao politički „nepodobna“ spisateljica – nakon raskida ugovora otkazana joj je i rezidencija u Literaturhaus NÖ, te gostovanje na Književnom festivalu Salcburga. Jasno istupajući protiv onih koji, u datim okolnostima nejednake vojne i političke moći, pokušavaju da ostanu „neutralni“, Bastašić raskrinkava zabludu da se institucije koje otkazuju gostovanja – „ne želeći da se pozicioniraju“ – mogu smatrati takvim. Istu kritiku upućuje i kolegama koje, u strahu pred finansijskom neizvesnošću, odbijaju da koriste svoje platforme za nezavisno izveštavanje o stanju u Gazi, prkoseći plaćenoj propagandi masovnih medija, internet reklama i imperijalističkih vlada.

Upravo u kontekstu glasa koji uspostavlja i održava sećanje na sve što je uništeno i što se uništava, citirajući odgovor Lane Bastašić organizatorima Salcburškog festivala – treba podvući: „Iako sam svesna da finansijska podrška koju dobijate kao deo sistema mora da vas je naterala da zaboravite smisao umetnosti, volela bih da vas podsetim da (na sreću opasnih pisaca poput mene), vi niste Književnost. Vaš novac nije Književnost. S. Fischer nije Književnost. Nemačka nije Književnost. A mi, pisci, mi ćemo pamtiti.“

Deluje potpuno neverovatno da iznova i iznova svedočimo kako ego ušuškan u evropske fondove nastavlja da pliva u tišini karijere, i zašto je uopšte potrebno da govorimo o ličnim stavovima kada je reč o genocidu. S nadom da će biti više njih, pisaca i spisateljica, koji će pamtiti – beskompromisno i ne radi gomilanja sopstvenog kapitala – dodajem da će biti i nas, čitateljki i čitatelja, koji ćemo takođe pamtiti, kontra tišini koja odzvanja prostorom.