“Ja sam Jevrej i izvještavao sam o ratovima. Ja prepoznam ratne zločine, kad ih vidim”, Peter Maass

Kakav je osjećaj biti reporter, čija je porodica finansirala državu koja čini ratne zločine, a on izvještava o ratnim zločinima?

Ja vam to mogu reći.

Izvještavao sam o genocidu u Bosni za The Washington Post, napisao knjigu o tome i izvještavao iz Iraka i Afganistana, između ostalih zemalja zahvaćenih sukobima. A moji su preci bili ključni finansijeri emigracije Jevreja u Palestinu, tada pod britanskom kontrolom. Warburgovi i Schiffovi su u tu svrhu donirali milione dolara, a tokom rata između Jevreja i Arapa koji je započeo 1948. pomogli su prikupiti ogromne sume za novu državu Izrael. Kada je Golda Meir došla u hitnu posjetu Sjedinjenim Državama da prikupi sredstva, jedan od filantropa s kojim se sastala bio je moj ujak koji je vodio Zajednički američko-jevrejski komitet za raspodjelu sredstava.

Dok izraelske snage u prah i pepeo drobe i melju Gazu, i pritom čine ono što Međunarodni sud pravde definira kao "mogući" slučaj genocida, historija filantropije moje porodice sudara se s mojim saznanjima o ratnim zločinima. Kad Izrael baca bombe i puca na civile, blokira pomoć u hrani, napada bolnice i prekida opskrbu vodom, sjećam se istih takvih zvjerstava u Bosni. Kad su bili napadnuti ljudi u redu za brašno u Gazi, mislio sam na ubijene Sarajlije koji su čekali u redu za hljeb, i na počinioce koji su u oba ta slučaja tvrdili da su žrtve pobili njihovi.

Zvjerstva su sklona rimovanju.

Kad sam izvještavao iz opkoljenog Sarajeva, odsjedao sam u hotelu koji se nalazio na prvoj liniji fronta, i srpski snajperisti su rutinski pucali na civile koji su mi hodali pod prozorom. Kad bih izlazio ili ulazio u Holiday Inn, katkad sam ja bio onaj na koga su pucali. Jednog proljećnog dana 1993. godine čuo sam poznati prasak i zvižduk snajperskog metka, a za njim užasan krik. Otišao sam do svog prozora i vidio ranjenog civila kakopokušava dopuzati na sigurno. Pišući u The Washington Postu prije više od tri desetljeća, opisao sam čovjekove očajničke povike kao "suludi krik osobe koja je već skrenula pameću. Dolazio je iz pluća, iz srca, iz uma.”

Razmišljao sam o Harisu Bahtanoviću — pronašao sam ga sutradan u obližnjoj bolnici — gledajući nedavno jedan mučni video snimak iz Gaze. Na snimku se vidi nana, Hala Hrejs, kako pokušava izaći iz kvarta koji su opkolile izraelske snage. Opreznog hoda, ona za ruku drži svog petogodišnjeg unuka s bijelom zastavom u ruci. Odjednom odjekne pucanj i ona se mrtva sruči na zemlju. Snajperske puške imaju moćne nišane - strijelci vide na koga pucaju. Napadi na staru nanu Hrejs 2024. i na Bahtanovića 1993. dogodili su se usred bijela dana i nisu bili slučajni.

Milioni Jevreja u Americi osjećaju povezanost sa stvaranjem Izraela. Možda su naši preci davali ili skupljali novac za to, možda su otišli tamo i borili se, možda su donirali novac cionističkim organizacijama. Šta da sad čini jedan Jevrej? Svako od nas donosi svoje odluke, ali moje iskustvo s ratnim zločinima naučilo me je da biti Jevrej znači ustati protiv svake zemlje i nacijekoji čini ratne zločine.

Protiv svake.

U svojoj knjizi o Bosni zabilježio sam kako me to što sam Jevrej i što sam vidio stvarni genocid natjeralo da razumijem, bolje nego prije, kako je teško biti manjina ikako je nužno progovoriti o zločinima kad se oni čine. Taj imperativ je još jači ako tvoja vlada podržava zločine ili ih vaše pleme čini.

Izrael i oni koji ga podržavaju tvrde da je ono što se dešava u Gazi legalan i pravedan odgovor na napad Hamasovih boraca od 7. oktobra. Očigledno je da je Hamas počinio ratne zločine: Izraelci su strijeljani u svojim kućama u kibucima, masakrirani su ljudi koji su bili na muzičkom festivalu Nova. Vidjeli smo slike i video zapise, i mada se ispostavilo da su neke od tih optužbi lažne, dokazi o brutalnim zločinima su čvrsti. Hamas još uvijek drži više od 100 talaca.

To Izraelu ne daje dozvolu da odgovori kako mu volja. Oko za oko — ili sto očiju za jedno — ne postoji u međunarodnom pravu. Ključno načelo zakona o ratovanju je da napad koji ugrožava civile mora biti vojno neophodan, a sve civilne žrtve koje se dogodemoraju biti proporcionalne vojnim dobicima.Jednostavnijim jezikom rečeno, to znači da ne možete pobiti mnogo civila za mali dobitak na bojnom polju, i da svakako ne možete ciljati civile, kao što se izgledadogodilo kad je u pitanju ubistvo Hale Hrejs i mnogih drugih Palestinaca. U Gazi se do sada izvijestilo o više od 30.000 ubijenih, većinom civila, među njima više od 13.000 djece.

Žrtvama genocida – što su Jevreji bili u holokaustu – nije darovano pravo da ga i sami počine. Naravno, sud za ratne zločine bi trebao presuditi o tome da li se akcije Izraela u Gazi kvalificiraju kao genocid, ali se čini da postoji dovoljno dokaza za podizanje optužnice jer pravna definicija genocida glasi: „djela počinjena s namjerom uništenja, u cijelosti ili djelomično, jedne nacionalne, etničke, rasne ili vjerske grupe.” Ključna riječ ovdje je "djelomično". Ne traži se nivo ubijanja kakvo je počinjeno u holokaustu da bi se dostigao taj pravni standard.

To sve Amerikance, ne samo američke Jevreje, stavlja pred svršen čin. Vlada SAD-a je glavni pobornik Izraela, zahvaljujući bombama i drugom oružju koji se i dalje dostavljaju ekstremističkoj vladi premijera Benjamina Netanyahua. Svi smo mi u to umiješani.

Ideja o Jevrejima koji štite prava Palestinaca nije tako nova kao što mislite. Prije holokausta, moji preci su pripadali “necionističkom” pokretu koji je podržavao emigriranje Jevreja u Palestinu, ali se protivio stvaranju jevrejske države. Necionistički stav se temeljio na zabrinutosti da će jevrejska država dovesti do nasilja i pojačati optužbe da Jevreji nisu lojalni Americi.

Tako, naprimjer, u New York Timesu od 21. maja 1917.godine, jedan naslov glasi: „Gosp. Schiff nije za cionizam: On je za uspostavu jevrejske populacije, a ne države, u Palestini.” Priča je to o mom pra-pradjedu, Jacobu Schiffu, finansijeru iz „zlatne ere“ koji je finansirao nastojanja da se proganjanim Jevrejima pomogne da izbjegnu iz Evrope. Idealistički necionistički cilj bio je da Jevreji koji se naseljavaju u Palestini postignu dogovor s Arapima koji su već tamo živjeli, kojim nijedna strana neće dobiti potpunu kontrolu nad vladom. Dva desetljeća kasnije, 1936. godine, moj pradjed, Felix Warburg, koji je oženio jednu Schiffovu kćer, precizno je upozorio da bi uspostavajevrejske države dovela do „krvavih glava i nesreće“.

Naseljavanje Jevreja u Palestini se, naravno, nastavilo, iholokaust je ubrzao taj zamah stvaranja nacionalne domovine – za koju su moji preci poslušno otvarali svoje novčanike. Ali postoji i mahom zaboravljena historija onoga što se tada dogodilo u jednom kutku američke jevrejske zajednice koji je pružao otpor. Kako GeoffreyLevin piše u svojoj relevantnoj novoj knjizi "Naše palestinsko pitanje", od samog osnivanja Izraela "bilo je američkih Jevreja koji su bili duboko uznemireni zbog izraelske politike prema palestinskim izbjeglicama i Arapima koji su živjeli pod izraelskom vlašću", Jevreja koji su bili žestoko posvećeni tom problemu.

Te Jevreje koji su se suprotstavljali uznemiravao je, između ostalog, egzodus više od 700.000 Arapa do kojeg je došlo kada je Izrael uspostavljen; Arapi to nazivaju Nakba, ili "katastrofa". Izrael tim Arapima nije dozvolio da se vrate u svoje domove i tokom desetljeća je uspostavio represivni aparat vojne okupacije na Zapadnoj obali i u Gazi. Mada je Levinova knjiga objavljena neposredno pred ovaj posljednji grčevitisudar, on oštroumno zapaža da “neki američki Jevreji svoju podršku pravima Palestinaca danas vide kao smisleni izraz svoga jevrejskog identiteta”.

Moj jevrejski identitet je uvijek bio pomalo nejasan jer su moji preci bili njemački Jevreji koji su se asimiliralivelikom brzinom; kad sam ja odrastao, čak smoukrašavali jelku na Božić. (Svoj su novac oni donirali i trošili istim tempom; do mog punoljetstva njihovo se bogatstvo uglavnom istopilo.) Počeo sam se više osjećati kao Jevrej kad sam izvještavao o genocidu nad bosanskim muslimanima. Ono na što Levin ukazuje – da je odbrana Palestinaca sve više čin jevrejskog identiteta, posebno za mlađe Jevreje – i meni se čini ispravnim.

U blizini stana senatora Charlesa E. Schumera u Brooklynu nedavno sam vidio kako je ovaj dugo ignorirani pokret pronašao novu snagu. Živim 10 minuta hoda od zgrade u kojoj živi taj lider demokratske većine, koju njujorška policija zabarikadira kad god je na vidiku neki protest. Mada Schumer sad poziva na prijevremene izbore na kojima bi se mogaosrušiti Netanyahu, on podržava vojnu pomoć Izraelu i najviši je izabrani zvaničnik Jevrej u Sjedinjenim Državama. Demonstranti su gurnuti nekoliko stotina metara dalje do Prospect Parka, i kad sam prošlog mjeseca tuda prošao zatekao sam njih stotinjak.

Neki su mahali profesionalno odštampanim, raznobojnim plakatima na kojima je pisalo „OstaviteRafu na miru — zaustavite genocid“ i „Primirje odmah — pustite Gazu da živi“. Ali bila je tu i žena sa kafijomoko struka, koja je držala komad kartona s rukom ispisanom porukom: „medicinska sestra Jevrejka protiv okupacije“. Ona je protestirala ne samo zbog ubijanja civila, već i zbog višedecenijske vojne okupacije palestinske teritorije, što je osnovni problem.

Ti demonstranti su dio pokreta kojem pripadaju ijevrejski demonstranti u majicama s natpisom “Ne u naše ime”. Njihovi snažni glasovi podrivaju argument da su svi protesti protiv izraelskog nasilja antisemitski. Oni pomažu u legitimiziranju globalnog protivljenja onome što se čini u Gazi, i brane ne samo palestinske živote, već i živote Jevreja, jer se suprotstavljajuzlosretno začetoj ideji da su Jevreji u cjelini krivi za ono što čini Izrael.

Po završetku fakulteta ja nisam krenuo putem aktivizma. Odabrao sam novinarstvo, a onda su ratovi odabrali mene. Kako su prolazile godine shvatio sam da je razotkrivanje ratnih zločina – gdje god se dogode – ključno za moj identitet kao Amerikanca, novinara i Jevreja.

S engleskog prevela Senada Kreso

Tekst izvorno objavljen za The Washington Post.