Izveštaj o stanju na klinici

Jovanović Vladan

20.00

Čak i ako ste u životu pročitali brdo knjiga, “Izvještaj o stanju na klinici” Vladana Jovanovića će vam, vjerujte mi na riječ, biti nešto posebno. Jer, knjiga počinje kao dnevnik koji prati krvave sukobe na Kosovu krajem prošloga milenijuma, ali se uskoro, u neočekivanom zaokretu, pretvara u nešto drugo, treće, peto… No, pođimo redom. U tom prvom dijelu Jovanović s puno strasti, izraženim osjećajem za detalj i crnohumornim otklonom nepokolebljivog pacifiste opisuje različite terore: prvo “vježbanje strogoće” srpskih snaga nad kosovskim Albancima, a onda odmazdu ovih potonjih nad građanima srpske nacionalnosti nakon NATO-ovog bombardovanja i faktičke kapitulacije Miloševićeve Srbije. U oba slučaja, rekosmo, pisac ne zauzima poziciju ostrašćenog (sa)učesnika. Nije ni čudo. Priština je Jovanovićev rodni grad, u njemu je odrastao i družio se s mnogima, ne gledajući na njihovo ime i porijeklo. Zato njega i sad, u ratu, zanimaju prije svega obični ljudi, oni na kojima se lome kola u svim ratovima. Oni koji plaćaju račune za bolesne ambicije bešćutnih vladara koji bi pošto-poto da im imena budu krupnim slovima upisana u ono što razumni ljudi s pravom nazivaju povijest ljudskog beščašća. A zapravo i poslije ovog rata sve ostaje isto. To je Jovanović odavno prozreo: “U ratu se velike stvari – sloboda, pravda, istina, pobeda – istroše bukom – pucnjavom i eksplozijama od kojih se uglovi mnogih usana nikada više neće podizati naviše. Zemlju ovde smatraju samo svojom i žele da je uvećaju, kao da svako od toga ima neke koristi, a nema, kao što nema vajde od košulja za poklone poslaganih u ormanu. Kupljene su jeftino, nisu lepe niti kvalitetne, a veličina neće odgovarati onima koji će ih dobiti na seoskoj svadbi.” U nastavku se, rekoh, autor bavi, bar na prvi pogled, sasvim drugim stvarima. Prelaz je oštar i neočekivan, i baca novu sliku na cjelinu rukopisa. Ima tu i kolumni, i putopisa, i filozofskih rasprava, sjećanja na djetinjstvo i mladost u Jugoslaviji… Upravo to je ono – uz neke druge interesantne aspekte - što ovu knjigu čini posebnom. Pa iako je katkad teško “pohvatati” sve veze i relacije ovog disperzivnog i dubokog štiva, mislim da se ključ njegovog “dešifrovanja” dâ okarakterisati kao traganje za izgubljenim identitetom čovjeka iščupanog iz njegovog prirodnog staništa. A već samo to je, uz neporecive literarne kvalitete ove knjige, dovoljna preporuka za njeno pažljivo iščitavanje.

Goran Sarić