Plavi čuperak

“Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kada pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima. Jednom, kad zađete malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.” (Miroslav Antić)