Ravgozori
(daydreaming, 2:17 sati, 16. maja 2026)
Subota je. Na vratima je neko zvonio. Otišao sam. Otvorio. Ispred mene je protrčao ogroman pas. Naslonio sam se uz zid, da ne padnem. To je njemačka doga. Protrčao je kroz sobu i skočio je na moj krevet. Svojom dužinom je prekrio cijelu postelju.
Za njim je ušao čovjek kojeg sam odmah poznao, ali mu se nisam obratio imenom. Pustio sam ga da uđe. On je iz džepa izvadio papirnatu vrećicu. Bijelu, bez oznaka na sebi. Rekao je:
„Ovo je soda, bikarbona. Služit će ti. Zato jer služi meni. U Solani su je pravili namjenski za mene. Zbog ovih mojih problema sa želucem.“
„To jeste nešto što meni treba“, kažem. „Imam napad kiseline i gorušice koji mi otežavaju život. Ali, vidim da je to tebi poznato. Pričali su mi, dok si radio mural u Bristolu, radio si uvijek u toku noći. Na stolu ispred sebe imao si sodu bikarbonu i flašu vinjaka. Mislio sam o tome i pitao se – kakav je okus u kojem se spajaju vinjak i soda?“
„Podnošljiv. Navikneš se“, kaže. „Od istih bolesti patimo. Htio sam da te vidim izbliza. Nas dvojica ličimo. Dvaput si dolazio u moj atelje i živio u mojoj sobi. Gledao sam te sa strane. Nekad bi izišao u bademantilu na balkon. Koščat s dugom kosom. Ljudi što su prolazili Klosterskom ulicom zaustavljali su se i gledali u čudu, kao da su mene vidjeli živog. Došao sam da te pitam: zašto se ti baviš mnome? Pratim te iz ništavila. Gledam ono što pišeš o meni. Ne mogu reći da mi je nezanimljivo. Ali, ne razumijem tvoje razloge za to.“
Kažem:
„To je zbog melankolije. Moje tuzlanske melankolije. Vučem je iz djetinjstva, mnogo je razloga za nju, a jedan od njih je ona koja me je odvela u književnost, koju ti sada iz smrti pratiš. Vezana je za jednu tvoju sliku. Iz škole su nas vodili u Galeriju portreta. To se tad zvalo Jugoslavenska galerija portreta. I svaki put kad bih prolazio pored tvoje slike Autoportret sa spomenicom, zaobilazio sam je. Držao sam desni dječiji dlan na lijevoj dječijoj sisi, jer je orden koji je probadao tvoju bradavicu puštao krv niz golo tijelo. Slika je proizvodila tako čulan utisak da je to odredilo moj odnos prema umjetnosti. Ja sam rudarsko dijete. Mislio sam, kad narastem, bit ću rudar. U umjetnosti sam završio zahvaljujući toj jednoj tvojoj slici. S vremenom sam se navikao na to. I povjerovao da je to način na koji bi trebalo pisati. Ili slikati, svejedno.“
„Znaš, kad sam uradio tu sliku, ja ništa od nje nisam očekivao. Naprosto sam imao jaku potrebu da uradim svoj autoportret. Mislim da sam ga završio za nekih 10-15 minuta. Zapravo je bio nezavršen. I držao sam ga sa strane, znao sam da ću mu se jednom vratiti. Tako je i bilo. Razočaran Revolucijom, imao sam potrebu da se odredim prema svojoj ratnoj prošlosti. I onda sam taj orden zakačio na svoj goli torzo. Da pustim krv.
Inače, ta slika je sastavljena iz dva dijela. Otraga, kad se pogleda, vidi se šav koji spaja dva različita platna. Problem s njima je u tome da su suprotstavljeni. Jedno se pomjera horizontalno, drugo vertikalno i zbog toga se po rubovima gužvaju i potrebno je s vremena na vrijeme podesiti iznova platno na blind ramu. Kad sam je slikao, nije bilo primisli da bi to mogla biti moja važna slika. Da sam to znao, platno bih pažljivije birao. Ona je drugačija od svega što sam ja uradio.
Ja sam crtač. Moji portreti insistiraju na preciznosti kada su, recimo, oči u pitanju. Jedno moje platno zove se Autoportret sa crvenom maramom. Oči na tom portretu naslikane su iz jednog poteza. Ja sam na oštroj četki kista istovremeno nanio tamnu i svijetlu boju. Onda bih to nanio u jednom potezu, to je savršen potez, oči su imale precizan fokus. Tako je na većini mojih portretnih slika.
Na Autoportretu sa spomenicom toga nema. To je jedini moj portret na kojem moje oči zapravo lutaju i nemaju fokusa. Meni je to na kraju bilo jako važno zbog toga jer sam sve fokusirao na svoj goli torzo koji izgleda onako mršavno. Ali, to tijelo pokazuje veliku snagu.“
„Sjećam se toga“, kažem. „Godinama nakon što sam sliku prvi put vidio, primijetio sam predmete na stoliću uz štafelaj, kutiju Plave Morave, recimo.“
„Ali, ruke i stopala su savršeno izvedeni. To je ono što tu sliku čini drugačijom. Žao mi je da je ona uzrok tvoje melankolije. Drago mi je da je pomogla da uđeš u književnost, jer mi se sviđa ovo što pišeš.“
„Slika je kritična prema državi, to su sedamdesete godine u kojima su ugledni partizani ubijani i zbog sitnijih grešaka. Kako to da tebe nisu ubili?“
„Ne znam. Možda zbog toga što nikada nisam pomislio da bi mi se to moglo dogoditi.“
„Ali, možda je to zbog tvoje popustljivosti, možda snishodljivosti, jučer sam vidio fotografiju s neke sahrane na kojoj ti ideš iza Pašage Mandžića i kišobranom ga pokrivaš da ne pokisne.“
„Zaboravi to. Ja sam Ismet. Pašaga je s kiše uskočio pod moj kišobran da se skloni, a način na koji kamera pokazuje naš odnos ispod kišobrana tako se namjestila i ne pokazuje pravu istinu. Drugo, on i ja smo bili prijatelji. Osim toga, ja sam preživio, njega su ubili.“
Pogledao je na rub mog radnog stola, u niski štafelaj s platnom na kojem sam započeo sliku. Ustao je, pokupio boje i kist, umjesto slikarske palete ja koristim kvadratnu ploču od šperploče koju je spustio na sto ispred sebe, istisnuo nekoliko boja i vratio se po platno.
„Sad ću te nacrtati.“
To je malo platno, 40X50, naslonio ga je na svoj kuk i slikao.
„Opusti se, radi nešto“, rekao mi je.
Ispod stola sam izvadio notes za crtanje i grafitnu olovku, okrenuo se psu koji se uspravio na krevetu i gleda Ismeta.
Nije to trajalo dugo, on je slikao brzo i završen portret podigao na moj radni sto da ga sa strane pogledamo. Iznenadio sam se onim što sam vidio, ali ništa nisam rekao. Na portretu nisam bio ja, već Ismar, njegov sin. Na moj bijeli dres bosanske fudbalske reprezentacije jedva da je nanio boju, samo je pažljivo naslikao plavi logotip tima na lijevoj strani prsa. I, kao da je čuo moju misao, rekao je:
„Ne brini, kad platno prođe proces oksidacije, bijela boja majice će dobiti na snazi.“
„Kako se zove pas?“, pitam.
„Zove se Tito.“
„Zašto Tito?“
„Zato što je težak. Vidiš, ako bi se Tito podigao sa kreveta i naslonio prednjim šapama na tvoja ramena, vjerovatno bi te oborio. Isto je i sa Josipom Brozom. Magnetski je bio svezan za zemljinu gravitaciju. Nije se mogao rukama podići u zagrljaj...“
Čekao sam trenutak da ustanem i odem do kupatila, nestrpljiv da saznam šta ću u zrcalu ugledati.
Tito